Интервју - Слободан Радовановић

Интервју: Слободан Радовановић, в.д. републичког тужиоца

Тамна страна живота у Србији

Слободан Радовановић, вршилац дужности републичког тужица на ту је дужност именован прошле године, након што је четири године био специјални тужилац за организовани криминал у Београду. Без сумње информиран о "тамној страни" живота у Србији, у разговору за "Време" каже да је у Србији класични криминал у опадању, да Специјално тужилаштво чини максимално могуће да би се организирани криминал смањио, а да је проблем с којим се тек треба земља и надлежни суочити све раширенија корупција. Да би борба с тим проблемима имала успјеха, ваља осувремењивати законодавство, градити друге институције које ће се њима бавити, ојачати тужилачку организацију...

ВРЕМЕ: У Републичко тужилаштво дошли сте у прилично несређеној ситуацији: ваш претходник је већ дуже вријеме испуњавао увјете за пензију, иста је била ситуација и у београдском Окружном тужилаштву, и другдје је било проблема. Што сте све затекли и што сте досад направили?

РАДОВАНОВИЋ: Ситуација у тужилаштву је широка тема – морало се кренути од пуно ствари за које сам сматрао да су ургентне, за које није било времена за одлагање. Посао који сам преузео био је сасвим другачији од онога којега сам радио у Специјалном тужилаштву за борбу против организованог криминала, где сам имао контролу над комплетним делокругом посла, у којем ипак пратите неки случај од његовог почетка до краја и можете да га контролишете. Овде сам дошао у позицију да имам пред собом целу територију Србије, целу њену тужилачку организацију са свим њеним проблемима. Морало је да се крене од случајева и процеса за које је јавност заинтересована, а који су били склоњени од очију јавности. И кадровска проблематика је била једна од првих ствари с којима сам се морао позабавити, како би се – што је врло битно – повратило поверење јавности у органе гоњења. Отворено ћу рећи, органи откривања кривичних дела, мислим на полицију и неке инспекцијске службе, нису имале поверење нити у своје институције, нити у тужилаштва. Односи се то и на Окружно тужилаштво у Београду, као и нека тужилаштва у унутрашњости. На жалост, тако је, то је чињеница. Требало је направити нове релације, успоставити поверење и нову базу за сарадњу, без које нема напретка у откривању кривичних дела и борби против криминала.

Колико вас у томе ограничава чињеница да још увијек није на снагу ступила нова организација судства, која се стално одлаже и да још нису формирана нити тијела за именовање судаца и тужилаца?

Сад се припрема нови сет закона о правосуђу, Министарство правде је решено до краја да то буде врло брзо на дневном реду Скупштине Србије и тада ћемо, чињеница је, бити у много бољој ситуацији да разрешимо нека организациона питања, али и без тога могло је доста неодложних ствари да се уради. На жалост, био сам принуђен и на неке тешке потезе, неки од мојих колега из тужилаштва су морали да буду суспендирани. Не може се затворити очи пред чињеницом да неко не ради добро, да не ради у складу са законом или правилима професије, а то је стање трајало већ дуже време, пре мог доласка на ово место. Требало је успоставити и неке релације и ред, јер може се критиковати рад институција, али не може добро да се ради ако имате суштинско неповерење у њихов рад. Без поверења се љуља цели систем правосуђа. Свака ненамерна грешка може да се исправи и да се толерише, али не сме да се одступа од правила струке и закона.

Нови Закон о кривичном поступку тужиоцима ће дати много већу улогу него што они имају данас, они ће умјесто полиције водити истрагом. Да ли је тужилачка организација у Србији спремна на тако велике промјене?

Конкретно: наравно да немамо све предуслове. У оном најважнијем, стручном делу, нема препрека. Велика је промена била и онда када је полиција добила овлашћење да испитује уз присуство бранилаца да би то као доказ могло бити прихватљиво на суду, па се полиција уклопила, иако су полицајци мање обучени од тужилаца у прикупљању доказа валидних за суд. Зато верујем да ће тужиоци без проблема преузети своје законске ингеренције. С друге стране, недостају материјални предуслови за то. Требаће нам више простора, од судова то не можемо очекивати, јер су и они претрпани и скучени, а неопходна је и техничка опрема за аудио-визуално снимање, што ће – надајмо се - такође бити решено до ступања закона на снагу.

Још док сте били на функцији специјалног тужиоца за организовани криминал покренули сте инцијативу о промјени прописа којима би се омогућило одузимање имовине стечене кривичним дјелом, а јавност нагађа и о примјени нових прописа и на случајеве који већ правоснажно пресуђени.

Да ли ће бити и на те случајеве примењено, то ја не знам. Оно што је битно, Министарство правде је формирањем радне групе за израду тог закона много учинило, све је сад на јавној расправи и већ је организован један округли стол, а у најави је и други на који су позвани тужиоци и судије из свих тужилаштава и судова у држави који ће дати своје примедбе. Добро је да се схватило да ми више немамо времена за чекање, тај закон мора да угледа светло дана што хитније. То је једини ефикасни начин за сузбијање организованог криминала, али и корупције, јер само кад неком одузмете новац и имовину одузимате му моћ да се бави криминалом и корупцијом. Оно чему посебно треба водити рачуна јесте начин на који ће се одузимати имовина, како ћемо знати која је то имовина која се може одузети. Имплементација закона није ништа мање важна од доброг закона. На жалост, ми данас у Србији нити о оној легално стеченој имовини немамо добру евиденцију, а правило је да нико до оних који се баве криминалом нема имовину на своје име, него увек користе имовину која се води на неког другог. То треба све утврдити оперативним радом, да би му се то сутра могло замрзнути и потом запленити. Треба направити разгранат апарат људи и институција који ће се само тиме бавити и то ће државу доста коштати, али ће се то држави вишеструко вратити кроз одузету имовину.

Наши судови досад нису радо посизали за тој мјером нити онда кад су могли. Један од ријетких изнимака је пресуда у "случају Зарубице" у Специјалном суду, али јавност се сјећа неуспјелог покушаја да се одузме новац неких грађана Србије депониран у иноземству, за што се окривљују и надлежни државни органи.

То су мане постојећих законских рјешења по којима се може запленити само она имовина која је у директној вези с кривичним делом за које је неко осуђен. Морамо направити шири систем у којем се може најпре замрзнути, а после – ако дође до осуде – и одузети сва она имовина која је сумњиво, помоћу криминала, стечена. Односно, ако неко не може да докаже да је имовину стекао легалним путем, она ће се одузети.

Када уђемо у систем Европске уније, све ће бити много лакше, јер земље чланице имају могућност замрзавања такве имовине и рачуна у било којој земљи их криминалац имао, они чак међусобно отварају и размењују податке о банковним рачунима таквих лица. Ми засад још имамо границе у свему томе и наши криминалци ту препреку користе, али с приближавањем Европској унији и то ћемо превазићи.

Имате ли подршку политичких институција и структура за такав закон?

Држава је стала иза тог закона својим ресорним министарством и то је тренутно најважније, а кад закон дође пред парламент онда ћемо јасно знати ко је за, а ко против тога да се ова земља ослободи криминала и корупције.

Под лупом јавности је неријетко и имовина неких богатих људи у Србији и начина на који су своје богатство стекли. Вјерујете ли да ће се нека власт, на темељу таквог закона, ухватити укоштац и с тим проблемом?

Без сумње. Свака власт која буде решена да та питања изгура до краја, питања правде и морала, учиниће много за државу.

Посљедњих мјесеци се говори и о незаконитој продаји фирме "Ц Маркет", спомиње се у томе и Мирослав Мишковић, али и људи из кабинета премијера Војислава Коштунице, а бивши власник те фирме Слободан Радуловић оптужен је у предмету "стечајне мафије". Јесте ли, тада као специјални тужилац, водили истрагу и о томе?

Кад се ради истрага, води се рачуна о свему што је релевантно и што има одређени степен извесности, све се то прикупља. Све смо проверавали и пред судом је комплетан предмет. Ово што се сада догађа у јавности, то су спекулације и манипулације.

Хоћете рећи да се Влада није мијешала у преузимање "Ц-маркета", успркос Меморандуму о преузимању чији се факсимил појавио у медијима?

Влада се – по ономе што смо ми видели у истрази - није мешала у приватизације, ми нисмо наишли на доказе који би такве тврдње потврђивали. Немамо доказ нити да је Меморандум који се појавио у јавности веродостојан, нико није приложио било који доказ о његовој веродостојности. Све што смо имали тек је фотокопија, са њом све почиње и све се завршава. Осим ње нема ничега.

У јавности вам се у једном тренутку замјерало то што се у предмету "дуванске мафије" нису нашла нека имена за које је јавна тајна да су се обогатили управо шверцом цигарета 90-их година.

Тај предмет је рађен годинама, и пре него што сам ја дошао за специјалног тужиоца, па је онда истрага стала. Радна група у МУП-у је расформирана и на том случају су остала да раде само два полицијска инспектора, за које ја могу рећи само похвале. Специјално тужилаштво је преузело тај предмет и истрага је кренула у тренутку кад смо од Новог Сада преузели онај део везан за Станка Суботића и завршили истрагу, у којој смо до резултата дошли искључиво нашим радом, уз помоћ полиције.

За шверц цигарета истрага се води и против Мирјане Марковић и Марка Милошевића, али се чуло да су они добили азил у Русији. Да ли је Републичко тужилаштво о истрази обавијестило надлежне органе у Русији?

За њима је расписана потерница, за то зна и руска страна. Ми можемо затражити изручење преко Министарства правде, а како ће се поставити руска страна, у то ми сад као тужилаштво не можемо улазити. Свакако, никакво званично обавештење од њих нисмо добили.

Мирјана Марковић се спомињала и у вези с убојством Ивана Стамболића, али и у случају убојства новинара Славка Ћурувије. Ви сте у неколико наврата обећавали помаке у том случају и нове детаље истраге, а прије неколико дана то је потврдио и ваш насљедник, специјални тужилац Миљко Радосављевић.

Не волим да се хвалим, али мени је био професионални изазов и лично сам преузео предмет и отворио нову истрагу у том случају. Оставио сам то у наслеђе мом колеги Радосављевићу и имамо врло често консултације око тог предмета. Ми смо у истрази дошли до једног врло високог нивоа, а он жели још неке ствари да се испитају и истраже. Кад је о Мири Марковић реч, неке индиције указују на то да је та породица повезана са случајем, али радимо на томе да то потврдимо и да би докази имали судску валидност, јер бадава су сумње, говоркања и претпоставке ако нема доказа за тако нешто. Помака има, огромног помака, али детаљи ће се знати након што прикупимо доказе за све оне људе који су с тиме повезани. Разумљив је интерес јавности да се то разреши и тужилаштво мора да каже шта је утврђено и да ли има места гоњењу одређених људи. На жалост, време чини своје, скоро ће десет година од тог убиства које је један од највећих удараца правном поретку, демократији, свему... Држава не сме да убија своје држављане ни под којим изговором и ми морамо да то до краја рашчистимо.

Држава је умијешана и у атентат на Ибарској магистрали. Како гледате на одлуку Врховног суда Србије да, након серије пресуда и њихових укидања, други пута у својој повијести отвори главну расправу у том случају?

То је велики плус за Врховни суд Србије и ми смо одавно прижељкивали такву одлуку. Врховни суд има најстручније судије и једном треба то пресудити, јер овај круг доношења пресуде и затим њеног укидања нема више смисла. Тиме доводимо све у сумњу, то је недопустиво и према јавности и према породицама чији су најближи ту страдали и према свима онима који су у том предмету помињани. То је везано за један врло ружан период наше историје и без решавања тог и сличних случајева нема много напретка у успостављању владавине права у земљи. То је хипотека коју још имамо и њено скидање је тест нашег напретка и ако у томе подбацимо, ко ће да верује свему овоме што радимо?

Кад је ријеч о суђењу за убојство премијера Зорана Ђинђића, прије него што је првостепено завршено, најављивали сте - још као специјални тужилац - истрагу о тзв. политичкој позадини атентата. Има ли помака у тој истрази и што је с вашим обећањем да ће бити оптужница због оружане побуне ЈСО-а?

То да ће бити подигнута оптужница нисам обећао, било би то неозбиљно од мене у тренутку кад још није ни истрага покренута за оружану побуну Црвених беретки. Једино што сам могао обећати то је да ћемо то истражити, да видимо да ли је то био протест, или оружана побуна или покушај државног удара. То сам рекао и пуномоћницима породице убијеног премијера, који су тражили да се отвори истрага, али нама је циљ био да се поступак за атентат заврши, а отварање нове истраге довело би до разводњавања и компликовања поступка. После тога, поступак за убиство премијера је завршен и сад се очекује финале, ускоро ће се пресуда наћи пред Врховним судом. Остала су нека отворена питања, то је врло сложено и компликовано подручје у којем можете наићи и на гомилу непознаница и ствари које је тешко више истраживати. Мислим да смо нека питања отворили, формиране су и радне групе при МУП-у, остало је у наслеђу код новог специјалног тужиоца и мени је тешко дати неке конкретне одговоре на та питања. Ја сам испунио своје обећање и покренуо та питања, али шта ћемо из свега тога добити, то ћемо тек видети. Свакако, одговорити на све још неразјашњено није само обавеза пред јавношћу, него и обавеза државе.

Хоћемо ли сазнати и истину о скривању и предаји првооптуженог за убојство премијера Милорада Улемека Легије?

Ни то, као ниједно друго питање које оптерећује и изазива сумњу не сме да остане без одговора.

Да ли осјећате као свој промашај или грешку оно што се догађало с бившим окружним тужиоцем Радетом Терзићем, који је пуштен из притвора и који ће одговарати пред опћинским судом због злоупотребе службеног положаја, а не злочиначког удруживања?

Један део те приче је био помало заборављен, чак ни ја у то време нисам знао шта се тачно догађало око пуштања из притвора данас покојног Душана Спасојевића после отмице Мирослава Мишковића. Када се то питање отворило, на жалост, ни неки у полицији нису знали шта се тачно догађало, а управо након тога је ојачала Спасојевића криминална група. На случај се надовезало још неких ствари везаних за оптужницу за Легију и још неке случајеве.

Терзић је, међутим, убрзо пуштен из притвора и одговарат ће пред опћинским судом због злоупотребе службеног положаја, а не злочиначког удруживања?

Тако је гласила и кривична пријава, то је и даље отворен предмет и не могу да причам о њему.

Како гледате на све чешћа хапшења која полиција проводи пред телевизијским камерама? Почело је с предсједником Трговинског суда Гораном Кљајевићем, исто се догодило и с Радетом Терзићем, све до хапшења Драгана Џајића прије неколико дана?

Полиција има своје правилнике о употреби средстава принуде, која примењује и кад треба спречити неки ексцес или чак самоповређивање. Нисам сигуран да је код хапшења Горана Кљајевића било такве опасности. Моје лично мишљење је да у сваком тренутку и у свакој ситуацији треба поштовати људска права и не нарушавати пресумпцију невиности. Питање је и да ли се камере могу употребљавати, о томе се може дискутовати, у неким земљама постоји таква пракса кад је посреди хапшење јавних личности. У сваком случају, морамо да се држимо стандарда који важе у Европи и ЕУ. Тамо је већ успостављена демократска процедура које бисмо се и ми требали држати. Испод тога не бисмо требали ни ми да идемо.

Јавност би, претпостављам, много више занимао снимак хапшења – за разлику од Кљајевића или Џајића – доказано опасног Милорада Улемека Легије, које се догодило у затвореном кругу полицијских званица.

То није спорно. У сваком случају морамо да успоставимо и у томе европске процедуре и да их се држимо. Апсолутно мора да се зна које је људско право које мора да се заштити, шта је то пресумпција невиности и да ту нема одступања и да одговара онај ко то крши.

Да ли сте као специјални тужилац водили истрагу о више од 600 кила хероина које је Државна безбедност до 2001. године држала у сефу Комерцијалне банке у Београду?

Једино што тужилаштво може да каже да је тај хероин спаљен у Обреновцу и то је урађено леге артис, а Улемек Легија може да прича о којекаквим заверама, као што је и причао покушавајући да себе представи у другом светлу, као хероја. Од оноликог интервјуа у "Гласу јавности" шта је од његових конструкција привукло пажњу? Скоро ништа.

Татјана Тагиров